Дан сјећања на страдалу дјецу Српског Сарајева

У уторак, 11. марта 2025. године, окупили смо испред Спомен обиљежја посвећеног страдалој дјеци Српског Сарајева и увијек само са једином намјером и поруком : „ Да се не понови и да се не заборави, да ниједно дијете на свијету не буде жртва ратних дешавања и да не дозволимо да вео заборава прекрије недужне жртве, њих 118 малишана којима је посвећен овај Дан сјећања!“

Рат је нешто најгоре што се може догодити једном народу, земљи и човјеку јер сваки рат је неописиви бесмисао који брише дјетињство, који затире оно највриједније и најљепше у једном народу, а то је младост.

О овој истини свједочи управо март, мјесец који је посебно урезан у сјећању сарајевских Срба. Март који је 92. почео пуцњем у љубав, а 95. у току примирја, пуцњем у безбрижну игру Милице и Наташе и њихово дјетињство. Подсјетили смо се да ових 118 малишана није успјело да одрасте, да је најмлађа жртва имала 18 мјесеци, а најстарија 17 година. Такође, подсјетили смо се да су њих шесторо били ученици школе, од којих најмлађа Зорица тек уписана у први разред није успјела ни сјести у ђачку клупу, а најстарија Дијана није доживјела да подигне свједочанство о завршеном осмом разреду, свједочанство које се и данас чува у архиви наше школе.

Кажу да је заборав већи злочин од самог злочина. Зато, посветимо се нараштајима који долазе, причајмо им о очувању свих истина, поштујући друге и другачије, и једино са љубављу, дубоко у срцу усађеној која треба да нам буде покретач свега што радимо и стварамо.

А обавеза нас, просвјетних радника, је да нашим ученицима преносимо истину о страдању и значају овог спомен обиљежја, да их учимо како да очувају сјећање на страдале вршњаке , сјећање утемељена на поштовању људског живота и етици људског достојанства.

Сјећање на наше страдале вршњаке обиљежили смо и дан раније, посјетом вјечном починку Наташе Учур и Милице Лаловић и одржавањем историјског часа за ученике деветог разреда и чланове Савјета ученика.