Развој основног школства на данашњем подручју општине Источно Ново Сарајево
Основна школа на подручју Лукавице почела је са радом почетком 1945. године, а главни именик за ученике сачињен је 14. јуна 1945. године. Прва генерација ученика ове школе је завршила први разред по скраћеном програму, а била је различитих годишта. Ученици су рођени у периоду од 1931. до 1938. године и било их је укупно 103. Свједочанства о завршеном Четвртом разреду ова генерација је добила 22. јуна 1948. године и већина је даље школовање наставила изучавајући занате у Сарајеву. Школа је имала назив „Народна основна школа“, а њени први учитељи били су Вишња Ненадић-Мацановић и Коса Међо. С обзиром да је у Лукавици била четвероразредна школа, ученици млађих генерација су осмогодишње школовање завршавали у Сарајеву.
Друга основна школа на овом подручју отворена је на Врацама 1949. године, звала се „Седма основна школа“ и била је смјештена у једној бараци, а 1956. године је изграђена нова школска зграда, која је 1961. године добила назив „Радојка Лакић“. Први учитељи у тој школи били су: Љубомир Костовић, Ангелина Радошевић, Софија Миљановић и Антон Бобнар. Школа у Лукавици је постала подручно одјељење „Радојке Лакић“, а обје су биле четвероразредне. „Народна основна школа“ у Петровићима почела је са радом 1954. године, а први учитељи били су Бригита Јовичић и Радован Јовичић. Основна школа у Тврдимићима је отворена 1956. године, a први учитељ је био Милисав Мићановић. Све ове школе дале су велики допринос описмењавању становништва из најудаљенијих крајева општине јер су учитељи ишли по терену да би реализовали ту хуману активност. И ове школе ће се 1962. године припојити школи „Радојка Лакић“ на Врацама, а директор тог великог школског подручја био је Љубомир Костовић. Школске 1961/62. године школа у Лукавици је имала пети разред, а 1962/63. године Савјет за просвјету Општине Ново Сарајево донио је одлуку да се и на Врацама формира пети разред. Тако је ово широко школско подручје постепено прерастало у мрежу установа са добро развијеним степеном васпитно-образовног процеса. Децембра мјесеца 1964. године отворена је нова, самостална осмогодишња школа у Тилави, којој ће се 1965. године на основу географске, односно територијалне припадности, прикључити школе у Петровићима и Тврдимићима и јединствено школско подручје ће се на кратко подијелити између двије установе. Лукавица и Враца са двије зграде, некада самосталних школа, остале су у оквиру компактног школског простора са великим бројем ученика и са тенденцијом сталног пораста становништва, али и у неприлагођеним, односно, веома малим учионицама. На Врацама је број ученика био веома велики, тако да су нека одјељења бројала по 50 ђака. Школа је радила у три смјене, а кориштене су и просторије друштвеног дома. Дакле, потреба за новом и много већом школском зградом била је неминовна. Крајем 1968. године почела је изградња нове школе на Врацама, која је уз више прекорачења рокова, била дефинитивно завршена у љето 1970. године. Школа је била изузетно добро архитектонски ријешена, са великим бројем добро опремљених кабинета, а посебно су били атрактивни амфитеатар за музичко образовање и фискултурна сала. У ограђеном школском простору било је смјештено бетонско игралиште рукометних димензија. Школске 1972/73. године школа у Тилави са својим подручним одјељенима, је припојена школи „Радојка Лакић“, тако да је поново, напријед поменуто школско подручје, постало јединствено. Нижа одјељења, од првог до четвртог разреда, су задржана у Лукавици и Тилави, а дјеца виших разреда, од петог до осмог, са комплетног подручја садашње општине Источно Ново Сарајево су похађали наставу на Врацама, у савремено опремљеним кабинетима. Треба напоменути да је за све ученике био организован бесплатан превоз са свих удаљених подручја школског простора, а за то су били ангажовани посебни ђачки аутобуси „Градског саобраћајног предузећа“. Овако изузетно добро организована образовно-васпитна дјелатност је функционисала до избијања ратних сукоба, априла 1992. године. Период од 1970. па до 1992. године је карактеристичан по изузетно вриједним резултатима које је остварила ова школа. Наставнички кадар био је у потпуности стручно заступљен, а школа је била препознатљива по инзваредним успјесима на разним такмичењима из програмских садржаја. Велики број ученика је освајао прва мјеста на регионалним, републичким и савезним такмичењима, а чак је 1987. године освојено прво мјесто на свјетском нивоу, у организацији Уједињених нација, из области ликовног стваралаштва. Ђаци Основне школе „Радојка Лакић“ су увијек предњачили у знању, а у највећем броју случајева су били најбољи ученици средњих школа у Сарајеву. Рат на подручју бивше Југославије је зауставио изузетно успјешан развој школства на овим просторима и за дуже вријеме онемогућио стабилно стање ове дијелатности. Школа на Врацама је срушена, и по Дејтонском споразуму је припала федералном Сарајеву, тако да доњи дио нашег града није имао ни једне школске зграде која би могла одговарати педагошким и свим дидактичким принципима. Све су то биле неусловне зграде које су представљале само привремена рјешења. Школа у Лукавици која је наслиједила традиције „Радојке Лакић“ налазила се у адаптираној згради бивше касарне „Славиша Вајнер-Чича“, без икакве могућности да може организовати кабинетску наставу. Наставни процес био је веома деградиран са малим могућностима скорог побољшања услова.
Школска дјелатност у овом крају је обновљена 16.11.1992. године у згради бивше основне школе „Бане Шурбат“ на Грбавици. Формирана су подручна одјељења у Иванићима, Миљевићима, Петровићима и Тилави. Послије Дејтонског споразума и егзодуса Срба из Сарајева, Основна школа „Радојка Лакић“ је организовала своју дјелатност у просторијама, НАТО бомбама разрушеног, Електротехничког факултета у Лукавици. Уз помоћ Холандске владе за потребе основне школе, адаптирана је једна зграда поменуте касарне у Лукавици 1996. године, а школе у Тилави, Миљевићима и Петровићима су постала подручна одјељења ове школе. На свечаном отварању адаптиране школске зграде 1996. године, потекла је иницијатива да се убудуће ова Основна школа зове „Свети Сава“ што је и реализовано 30.4.1997. године. Кроз ову школу је продефиловало много ученика који су дали велики допринос изградњи наше земље. То су знани и незнани неимари који су на својим плећима поднијели све недаће социјалистичког и послијератног развоја. Ова школа је дала велики број врхунских спортиста, као што су: Раде Богдановић- фудбалер, Драган Шкрба- фудбалер, Драган Ђокановић- гимнастичар и љекар, Миладин Ђокановић- џудиста, Раде Пандуревић- одбојкаш, Драган Кусмук- џудиста и свјетски првак, Ранко Поповић- стонотенисер и књижевни критичар и многи други.
Донацијом Јапанске владе, нова школска зграда у Лукавици је завршена априла 2003. године и одмах су се у нове просторије уселила дјеца предшколског узраста, а потпуно усељење је услиједило почетком наредне 2003/04. школске године. Школа је тада имала десет учионица и три кабинета (кабинет за информатику, кабинет за физику и хемију и кабинет за биологију). Зграда је по пројекту била предвиђена за 600 ученика, али већ на почетку године школу је почело похађати 690 ученика. Тенденција пораста ученика била је стално присутна јер се становништво послије егзодуса Срба из Сарајева масовно враћало у ове предјеле. Капацитети школе постали су претијесни јер је у централној школи, 2007/08., наставу похађало око 800 ученика, а са подручним одјељењима око 900. Морале су се предузимати хитне мјере за проширење учионичког простора. Марта мјесеца 2008. године Скупштина општине Источно Ново Сарајево је одобрила средства за изградњу фискултурне сале уз централну школу. На спрату фискултурне сале дограђене су још двије учионице, а у приземљу једна, што је у знатној мјери олакшало организацију наставе у наредној школској години. Фискултурна сала и новоизграђене учионице су завршене за непуних шест мјесеци. У наредној 2008/09. школској години, реорганизацијом наставе је знатно смањено бројно стање ученика у појединим одјељењима.